Prezime u braku: Lični izbor, tradicija ili kompromis?

Odluka o prezimenu prilikom stupanja u brak jedna je od onih koja, naizgled jednostavna, može da pokrene burne rasprave i otkrije duboko ukorenjene stavove o identitetu, tradiciji, ravnopravnosti i pripadnosti. Da li zadržati svoje, uzeti partnerovo, dodati ga ili, pak, krenuti potpuno novim putem? Ova tema, koja se često svodi na pitanje lične preferencije, zapravo je ogledalo širih društvenih normi, ličnih vrednosti i emotivnih veza.

Simbol porodice ili deo ličnog identiteta?

Za mnoge, prezime je simbol porodice koju čine supružnici i njihova deca. Nositi isto prezime doživljava se kao spona koja jasno označava pripadnost istoj jedinici, "krovu pod kojim smo svi jednaki". Kao što jedna sagovornica ističe, za nju prezime predstavlja upravo tu zajedničku priču, znak nove porodice koja se gradi. S druge strane, za druge je prezime neodvojivi deo ličnog identiteta, nešto što nose decenijama i što ih povezuje sa sopstvenom istorijom, korenima i prethodnim generacijama. "Moja porodica ima lepo prezime i zanimljivu istoriju na koju sam ponosna", primećuje jedna od učesnica diskusije, ističući emocionalnu vrednost koju njeno prezime za nju nosi.

Ova polarizacija otvara pitanje: da li promenom prezimena gubimo deo sebe? Ili ga, naprotiv, obogaćujemo novim sadržajem? Odgovori su uvek lični. Neki doživljavaju promenu kao prirodan korak u stvaranju zajedničkog života, dok drugi vide zadržavanje svog prezimena kao čin afirmacije sopstvenog postojanja i pre svega jednakosti u braku. Kako jedna sagovornica kaže: "Porodicu ćemo činiti on, ja i naša deca, bez obzira da li smo se registrovali u opštini i da li se isto prezivamo."

Pritisak tradicije i okoline

Iako zakon jasno daje mogućnost izbora, tradicija i društveni pritisak često igraju ključnu ulogu. Na Balkanu je dugo vreme bio neupitan običaj da žena uzima muževljevo prezime. Iako se stvari menjaju, ovaj model i dalje ostaje dominantan i očekivan u mnogim sredinama. Kao što primećuje jedna od učesnica: "Živimo u patrijarhatu, te se stoga podrazumeva čije ćemo zajedničko nositi."

Ovaj pritisak može se manifestovati na različite načine - od neugodnih pogleda i podignutih obrva, preko direktnih komentara porodice i prijatelja, pa sve do otvorenog neslaganja ili čak ultimatuma od strane budućeg supružnika. Neke žene ističu da su se susretale sa iznenađenjem i u inostranstvu kada bi zadržale svoje prezime, što pokazuje da stereotipi nisu isključiva karakteristika našeg podneblja. Ipak, čini se da je kod nas taj pritisak posebno izražen i često praćen emocionalnom notom, gde se odluka o prezimenu tumači kao merilo ljubavi, posvećenosti ili čak poštovanja prema porodici partnera.

Praktičnost nasuprot principima

Osim emocionalnih i društvenih aspekata, tu je i čisto pragmatično razmatranje. Menjanje dokumenata (lične karte, vozačke dozvole, pasoša, bankovnih računa, zdravstvenih kartona) predstavlja administrativni poduhod koji može biti zamoran, vremenski zahtevan i ponekad komplikovan, naročito ako ste živeli u više gradova. Neke žene zbog toga odustaju od promene ili je odlažu. S druge strane, zajedničko prezime svih članova porodice može olakšati određene administrativne procedure, naročito one koje se tiču dece i putovanja van granica.

Međutim, važno je napomenuti da se u praksi, po važećim propisima, različito prezime majke i deteta ne bi trebalo da stvara prepreke. Za putovanje sa maloletnim detetom van zemlje potrebna je saglasnost oba roditelja bez obzira na prezime, osim u slučaju samostalnog starateljstva. Ipak, strah od eventualnih komplikacija na granici ili kod "salteruša" ostaje kao jedan od faktora koji utiče na odluku.

Ravnopravnost i lična sloboda izbora

Srž cele debate često se svodi na pitanje ravnopravnosti i lične slobode. Zašto se podrazumeva da žena menja prezime? Zašto je retkost da muškarac uzme ženino prezime ili da deca nose majčino? Kao što jedna sagovornica postavlja retoričko pitanje: "Zašto recimo prezime žene ne može predstavljati porodicu?" Ove primedbe ukazuju na još uvek prisutnu patrijarhalnu osnovu ovog običaja.

Mnoge žene koje odluče da zadrže svoje prezime to čine upravo iz želje da istaknu svoju autonomiju i da ne pristaju na automatsko "brisanje" svog porodičnog identiteta. Smatraju da brak ne bi trebalo da bude takmičenje, već partnerstvo dve jednake osobe. S druge strane, žene koje rado uzmu suprugovo prezime odbacuju ideju da je to čin podređivanja. Za njih, to je izraz ljubavi i želje za stvaranjem jedinstvene porodične celine. Kako jedna kaže: "Ja sam uzela muževo prezime jer sam smatrala da mi Srbi vijekovima tako radimo, dakle u duhu tradicije."

Ključno je da se svaki izbor poštuje. Kao što se u diskusiji ističe: "Jedino pametno što sam na ovoj temi pročitala je da svaka od nas ima pravo na izbor i da bi taj izbor trebalo da sve ostale poštuju." Problem nastaje kada se jedan izbor nameće kao superioran ili jedino ispravan, bilo da se radi o tradicionalnom ili modernom pristupu.

Šta sa decom?

Pitanje prezimena postaje još složenije kada se pojavi deca. Zakon u Srbiji zahteva da zajednička deca nose isto prezime, ali roditelji imaju slobodu da se dogovore čije će to biti - očevo, majčino ili kombinovano. U praksi, ogromna većina dece dobija očevo prezime, što je direktan nastavak patrijarhalnog modela. Neke majke koje su zadržale svoje prezime izražavaju žaljenje što se ne prezivaju isto kao njihova deca, dok druge to ne doživljavaju kao problem.

Postoje i predlozi za kompromisna rešenja, poput davanja oba prezimena detetu, po uzoru na španski ili portugalski model, gde se jasno vodi računa o poreklu po oba roditelja. Ipak, ovo rešenje kod nas može dovesti do dugih i nezgrapnih prezimena, a i nije u potpunosti rešilo pitanje daljeg prenošenja prezimena na naredne generacije.

Zaključak: Vaša priča, vaš izbor

Na kraju, odluka o prezimenu u braku je duboko lična. Treba balansirati između sopstvenih osećanja, želja partnera, praktičnih okolnosti i, koliko god je moguće, izbeći podlegavanje neosnovanom pritisku okoline. Idealno, ovo pitanje treba da bude tema otvorenog i poštovanog razgovora između partnera, gde će svaki glas biti saslušan.

Brak je zajedničko "pisanje priče", kako to jedan od citata lepo opisuje. I dok neki žele da tu priču pišu pod zajedničkim naslovom, drugi žele da u njoj ostanu prepoznatljivi po svom sopstvenom potpisu. Nema univerzalno tačnog odgovora. Bilo da odlučite da zadržite svoje prezime, uzmete partnerovo, dodate ga ili izmislite potpuno novo, važno je da ta odluka bude rezultat vaše slobodne volje i da vam donosi mir i zadovoljstvo. Jer, na kraju krajeva, snaga porodice ne leži u prezimenu, već u ljubavi, poštovanju i zajedničkom životu koji gradite.